Kako je sve postalo starinsko

Kad sam se jutros probudio iz nemirnog sna, suočio sam se s neverovatnim promenama. Sve stvari oko mene postale su arhaične! Orman je postao šifonjer, vitrina kredenac, a sto starinski astal. Zbunjeno zbacih sa sebe izanđalu ponjavu od grubog sukna, kojom sam bio pokriven umesto ćebetom, i iskočih iz postelje gvozdene konstrukcije.

Šta je bre ovo? Zbunjen sam!

Pohitam ka kompjuteru kako bih preko neta pokušao da se informišem o ovim radikalnim promenama, ali imam šta da vidim. Umesto kompjuterskog stola s računarom, zatičem masivni pisarski sto od hrastovog drveta i na njemu pisaću mašinu, guščije pero umočeno u mastionicu, poludrveni TV iz pedesetih i gramofon s onom školjkom umesto zvučnika. Ispod stola, kao i na polici iznad - gomila fascikli i knjiga, foto-albumi s crno-belim fotografijama i keramičke longplejke na 78 obrtaja. Odmah do pisaće mašine ležalo je nekoliko pisama. Otvorim jedno nadajući se da ću pronaći ikakvo objašnjenje za ovo pometenije, ali pročitam samo odgovor na i-mejl koji sam sinoć poslao kumovima iz Kanade.

Moje najnovije sokoćalo

U bunilu od silnih promena, odoh u kupatilo da se umijem. Tamo naravno umesto lavaboa i slavine zateknem lavor, bokal i sapun od svinjske masti. U patiniranom ogledalu ugledah sebe s karađorđevskim brcima i mrežicom za spavanje na glavi. Hladna voda me malo pribra te mudro zaključih šta se dogodilo – kao u nekakvom SF filmu ili Zoni sumraka, na neobjašnjiv način sam se vratio u prošlost. Radoznalo istrčim na ulicu da vidim kako to izgleda, ali me stvarnost ipak demantova. Grad nije izgledao kao pre 60 ili 100 godina, sve je bilo isto kao i sinoć, s tim da su sve stvari postale staromodne. U razgovoru s mladom komšinicom u vlaškoj narodnoj nošnji zaključih da je nemoguće da se odredi u koji period se sve arhaizovalo. Tako su recimo ulicom prolazili starinski samovozi iz dvadesetih, zaobljene limuzine iz četrdesetih, ali i nostalgični fijakeri i diližanse, kao i „ultramoderni“ tristaći.

Komšijina nova "škoda"

Začulo se zvono telefona, te utrčah u svoju nastambu. Umesto mobilnog, ugledah prepotopski aparat poznat iz onog diznijevog crtaća kad Miki piskavim glasom ponavlja „preskočiću, preskočiću“. Zovu me da hitno dođem u redakciju s tekstom kolumne, pošto će trebati mnogo više vremena da prelamači u slovoslagačnici pripreme Kurir za štampu. Izvukoh poluzavršeni tekst iz pisaće mašine i pohitah po bajs - ali umesto mauntin bajka u avliji nalećem na velosiped s onim jednim ogromnim i drugim maleckim točkom.

Prokleti velosiped! Nikako da ga uzjašem...

Probam da ga uzjašim, ali nakon što nekoliko puta strašno tresnem o kaldrmu, odlučim ipak da uskočim u prvi tramvaj koga su lenjo vukli volovi.

U redakciji „Kurira“ nalećem na Čedomira Jovanovića, obučenog u frak i s cilindrom na glavi. Umesto podočnjaka imao je samo jedan nobles monokl. Nervozno namešta kamašne i sugestivno mlati štapom dok daje izjavu koleginici koja mu pridržava mikrofon i snima na ogromni magnetofon oklembešen oko ramena: „Vidite i sami“, penio je Čedomir. „Za čitavu ovu šifonjerizaciju krive su one retrogradne snage koje bi da nas vrate u srednji vek. Simptomatično je da se ova demodeizacija dešava samo Srbiji!“

U redakciji "Kurira"

U prostoriji pored, kolega je stenogramski hvatao beleške u jeku intervjua s raspričanom Jelenom Karleušom. Maljavih nogu, obučena u crni vuneni kupaći kostim vajkala se kako je sada primorana da priprema obrok na staroj furuni i da je to ispod svakog civilizacijskog nivoa.

Nažalost, do zaključenija ovog broja nismo u prilici da odgonetnemo zašto su sve stvari rešile da postanu starovremske. Više informacija očekujte sledeće nedelje.

Nastaviće se...

Objasnicu ti prijatelju, sve ce ti biti kristalno jasno, kao da je sad dovezeno iz Chehoslovachke. Secash li se kad smo bili omladinci da je svako imao nekog iz rodbine ko se u svojoj mladosti oblachio moderno, pa je bilo zanimljivo iz naftalina vaditi koshulje sa shamar kragnama i natapati ih pachulijem da bi se prikrio naftalin, a sve smo to radili kako bismo dokazali da necemo podilaziti savremenim trendovima u oblachenju, bilo zbog sveukupnog neukusa ili zbog finansijske situacije u koju nismo zeleli da guramo roditelje koji su se tada josh uvek nadali da ce u buducnosti doziveti penziju, pa da ce moci da... nema veze. U glavnom, u danashnje vreme imamo dva razloga staromodizacije: mlade narashtaje koji su nosheni istim porivima kao mi nekad s jedne strane, i, s druge strane, stari(ji)m narashtajima koji su skontali da smo mi svojevremeno bili u pravu, ali sad hoce da ushtekaju za sopstvene klince, jer sa rposechnim primanjima (kolika god ona bila) u Srbiji ne mozesh da platish ni svakodnevno korishcenje javnog toakleta za celu porodicu, a gde su hrana, garderoba... E sad, da ovo ne bih vukao na socijalno-ekonomsku prichu, vratimo se svetu mode: jednostavno su stare stvari mnogo kvalitetnije od ovih gluposti shto se danas prodaju. Dokaz? Lichno vozim automobil star 37 (trideset i sedam) godina, pre njega sam vozio kola stara 3 (tri) godine. Kola stara 3 godine su mi se raspala, a kola stara 37 godina me sasvim dobro sluze, hvala na pitanju. Isto tako i onaj telefon od bakelita radi bez da moram da se dernjam u slushalicu i da se penjem na krov da bih imao signal, dok sam mobilni telefon menjao ? puta od 29. novembra. S obzirom da je ova pojava koju si primetio, dobri moj, lokalizovana na teritoriji Srbije, smatram da na podsvesnom nivou ljudi zapravo znaju da im se ovde prodaju neopevane fekalije, pa alternativu traze po najzabachenijim mestima naseobina ljudii koje poznaju. Engleska poslovica prevedena na srpski: "Nemam dovoljno para da kupujem skupe stvari koje ne rade".

Po novom zakonu biciklisti će biti dužni da pucaju na vozače “teških” vozila koji praktikuju bahatu vožnju 

Olakšanje za bicikliste, pravi košmar za profesionalne vozače! Skupština Srbije je prošle nedelje raspravljala o amandmanima na izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovom prilikom i vlast i opozicija su se složile da je neprihvatljivo da u letnjim mesecima gine ogroman broj biciklista - najčešće zbog bahatosti vozača kamiona, autobusa, taksija, kao i kombinovanih vozila za dostavu. Krvava statistika ne krije činjenicu da se svakodnevno gube ljudski životi kao u kakvom području zahvaćenom ratom niskog intenziteta, a da se na to već oguglalo. Predstavljeni su i podaci iz studije Saobraćajnog instituta za psihologiju vozača, po kojoj je očigledno da je kod čak 67% vozača “jačih” vozila izražena težnja da po svaku cenu ostave za sobom biciklistu kao “slabijeg” i sporijeg učesnika u saobraćaju; bez obzira što mu tako direktno ugrožavaju život - bilo u bezobrazno bliskom obilaženju, nestrpljivom “sečenju” putanje nakon preticanja ili bezočnom previđanju prednosti na raskrsnicama.

Pošto je saobraćajnoj policiji najčešće onemogućeno da prisustvuje ovim prekršajima, pribeglo se naizgled bizarnom rešenju. Naime, na samom ramu bicikla, od sada je predviđeno da se osim držača za pumpu i bidona za vodu, obavezno nađe i futrola za pištolj iz kojeg bi biciklista bio obavezan da puca u gumu agresivnog vozila, a potom po želji i da overi u glavu ovog nesavesnog učesnika u saobraćaju. U upravljače bicikala u narednih godinu dana biće postepeno uvedene i obavezne kamerice koje će sprečiti bilo kakve zloupotrebe. Očekuje se i da će vozači diskriminisanih vozila sa stražnje strane instalirati iste kamere kako bi na sudu koristili snimak u eventualnu odbranu.

Zamerke na izmene zakona imali su poslanici SRS-a koji su stali u odbranu kamiondžija, za izuzeće vozača autobusa založile su se SNS, DSS i deo NS, dok je LDP insistirao da se poštede taksisti. Ipak, zbog nesnosne vrućine i žurbe na plažu i sladoled, dopune zakona su po hitnom postupku usvojene u celini.

Već u petak, u okviru akcije nazvane “Zalet 2010.”, ministar Dačić je na uključenju na Pančevački most, biciklistima koji su se u tom trenutku zatekli na ovoj opasnoj deonici podelio prvih 40 pištolja marke CZ-99 kalibra 9 milimetara. Na pitanje novinara otkud iznenadna odluka da se naoružaju dvotočkaši, Dačić je odgovorio da je ista akcija “sprovedena u Danskoj 1958. godine, kao i u Holandiji godinu dana kasnije, te da je tih godina umesto prosečnih 204, zbog nepoštovanja biciklista u obe zemlje poginulo svega dvoje ovih ranjivih učesnika u saobraćaju”. Dodao je i da se u tim državama nakon svega dve godine ovaj vid saobraćaja toliko ustalio, da je zagađenje od fosilnih goriva redukovano za 37%, a smrt od tzv. “bolesti sedenja” prepolovljena.

 

Na primedbu novinara da se identična akcija s naoružanim biciklistima sedamdesetih godina u Kolumbiji otela kontroli, da je do oružja došlo na hiljade kriminalaca (od kojih čak i oni koji nisu znali ni da drže ravnotežu na dva točka), što je proizvelo na stotine žrtava, Ministar je izjavio da je naš narod svakako bliži holandskom i danskom temprementu i vaspitanju od pre pet decenija, te da policija već duže vreme ima precizne informativne podatke i spiskove pravih biciklista.

Na pretpostavku novinara da i među samim biciklistima ima i kriminalaca, Dačić je izjavio da garantuje da “se u ovom slučaju radi listom o finom i poštenom svetu, te da je nemoguće da postoje kriminogena lica među biciklistima!”.

Potom je Ministar nastavio ka Zaječaru gde je predviđen nastavak akcije “Zalet 2010.” Dok je odlazio, jedno vozilo iz njegove pratnje na mostu je zakačilo i skoro prevrnulo sklepani tricikl starog Cige koji je ka otpadu teglio staro gvožđe.

vozim bajs volim bajs
i kad god sam pao
bilo je zbog shlepera

E,Cao... Kako si?

Sta ti znas o "području zahvaćenom ratom"?

I sta ti znaci "rat niskog intenziteta"? Moronska izmisljotina americkih salonskih planera. Postoji rat, ako se u nemu nadjes na prvoj liniji, samo visokog intenziteta.

verovatno samo novinarska fraza
znajući ovog tipa, ne bi taj štedeo municiju

izvor: KURIR

"Brate, imaš dva'est dinara me pripomogneš za vops?"

Jednostavno ne mogu da prestanem to da radim. Najslađe mi uveče kad pozovem policijsku stanicu, svaki put u različitom gradu, i požalim se na nesnošljivu buku u lokalnom parku ili ispred dragstora za koji nađem na netu da radi celu noć. Kilometrima daleko, ušuškan u postelju, blaženo zamišljam kako interventna mlati one klošare, hihihi...

crtež: emo.super.saiyan (preuzeto sa www.ispred-dragstora.com)

Dokazano je da su ti naizgled dobroćudni zgubidani štetniji po ekonomiju, bezbednost i moralnu higijenu više no sve svetske ekonomske krize i povremeni moralni padovi uglednih ljudi od vlasti i uspeha. Oni provode svoje usrane živote u ispijanju hektolitara piva za koje su užickali siću nama naivnim građanima koji krvavo rmbačimo za sebe, svoje bližnje i svoju državu. Krenemo na posao, a oni još od sinoć baljezgaju i teturaju nabadajući kakav žbun ili haustor da se pomokre. Vraćamo se s posla u znoju i prašini lica svog, a oni tamo bezbrižno ispijaju 136. pivo ovog meseca (ne vredi računati na dan, pošto ta sorta izgleda nikad ni ne spava).

Kako bih probao da nađem nekakvu slabost, svojevrsnu ahilovu tetivu ove pogane sorte, odlučio sam da provedem veče s njima. Ono što me je izuzetno iznerviralo bila je njihova uvredljiva bezbrižnost. Ko da su oni uspeli u životu, a ne mi normalni! Pa jeste li videli nekad nekog od nas uspešnih ljudi s duplerice kako u parku meračimo dvoguzno pivo, alpsku salamu i četvrt leba?

Svog prijatelja s klupice “kupio” sam za pišljivih 40 dinara, koliko košta boca najjeftinijeg domaćeg piva:

“Strava je ovde”, priča on meni. “Uživam ko beg. Užickam neku siću, otfikarim po ladno, znaju me dole u radnji, ne treba kaucija. Pravo da ti kažem, ovako mi mnogo lepše nego da sedim u kafiću, tamo mi nekako uštogljeno.”

Zamislite bezobrazluka, umesto da ga bude bar malo sramota što sedi tu ko bednik, on još uživa u tome što circa na ulici uništavajući tako ne samo javni moral, već i domaće ugostiteljstvo, festivale, vlasnike barova, konobare, jadne rentiere lokala... Pa i ti parkovi valjda nisu tu da bi se oni gađali čepovima, već da naši psići imaju gde da se pokake.

“A ovde nikad dosadno“, nastavlja da pripoveda spokojno cepkajući etiketu s flaše, zagledan preko kula od gajbica u pravcu idiličnog zalaska sunca. “Evo juče se baš pokačili Hans i Neca ko je kome uzeo poslednji gutljaj piva. Onda naišli oni stranci, prvo nam iskeširali po pe-šes’ piva, al su Biki i Atan posle morali da ih iznabadaju jer su kenjali kako su čuli da su Cigani jači od nas Grobara…”

Ode mi drugar iza prodavnice da se olakša, ali se nešto zadržao. Koristim odsustvo te kiseline od čoveka da pozovem policiju i požalim se da sam komšija od preko puta koji ne može da gleda dnevnik na miru. Parkić je već pun vucibatina, mada su još poprilično mirni.

“Hehe, malo sam se povatao u magacinu s onom debelom kasirkom, evo dala mi i čips”, kezi se zadovoljno onako olinjao i usukan ko neka hijena. “Ma što kaže Bora - pekar, lekar, apotekar, mogao sam biti ja, bilo šta… Već 15 godina visim u ovom parku. Ovde sam prvi put prešo granicu od 20 piva za veče, prvi put se puko, prvi put dobio sifilis od one kurve što sam joj posle zapalio periku i odgrizao jezik, prvi put rasporio nožem neku pederčinu…”

Ni posle pola sata nema policije. Pitam ga kako to da ovde ne zalaze.

“Što bi nas dirali? Znaju gde smo, a i završavamo im neke posliće, hehe... Ma nismo mi ne znam ko. Zahtevamo od države i penziju da nam da! Imamo i svoj sindikat, svoju himnu koju nam je ispevao onaj Piknik, imamo i zvanični sajt ‘Ispred dragstora’...”

Izgleda da se našim gradovima i selima poslednjih godina baš nakotio ovaj opasan soj štetočina i parazita za koji još nema adekvatnog sredstva za istrebljenje. Gospode Bože, zaštiti nas od tih džabalebaroša i mufljuza kojih je sve više! 

Ko kaže da nema leka. A "Substral"? Mada, slaba vajda.

A zašto nema policije? Pa, pivo u to doba (posle osam) nije alkohol - eno ga u reklamama iako alkoholna pića ne smeju da se reklamiraju. Posle osam pivo sme. I što je više konzumenata piva (a konzumentu se u zube ne gleda), to će velike pivare svoj kapital lakše i više "obrnuti".

Istina, bar u ZR. Kad sam bio mali sedeo sam ispred dragstora u Maloj Americi, a sad klinci sede ispred dragstora na Kapetaniji. Kako da im se ne pridružiš? Kako da ne popiješ pivo? Molio bih organe reda da rasteraju ta govna jer zbog njih i ja počinjem da smrdim. Voleo bih da plaćam pivo 150 dinara za 0,33 L, a ne kao neka budala ispred dragstora 40 za 0,5. Pivo se i pije da bi neko video da imaš para, a ne zato što voliš da ždereš.

Jedno od osnovnih zagarantovanih prava čoveka je i pravo na ukus

Nikada neću zaboraviti osećaj koji sam doživeo kada sam ga probao. Taj blago kiselkasti, beskrajno prijatni ukus načinio je da se bukvalno isključe svi utisci iz okoline. Smesta sam zaboravio gde sam i ko sam. Kao da sam postao neverovatno lak – poput balona napunjenog egzotičnim helijumom polako sam se odvajao od tla. Boje su postale intenzivnije – gotovo fluoroscentne, laste su pevale “Eight miles high”, mušice letele u formacijama najdivnijih oblika, a Mesec i Sunce se smenjivali neprirodnom brzinom. Banalni životni problemi smesta su iščezli kao prljavština sa šoferšajbne zbrisana muljavim sunđerom navalentnog Cigančeta sa semafora. Sve se uklopilo, spojio se kraj s krajem - svekoliko postojanje napokon je dobilo smisao.

Možda ste pomislili da govorim o nekakvoj halucinaciji, letnjem snu inspirisanom jakim suncem i mirisom kokosa, uticaju vlaške magije na pecanju kraj Đerdapa... Ali ne! U pitanju je efekat jedne biljke. Pripada porodici “pomoćnica” (solanaceae) i u bliskom je srodstvu s duvanom, krompirom, patlidžanom, paprikom i otrovnom beladonom. Pu-pu, daleko bilo da je reč o nekom narkotiku - marihuani, tatuli, čaju od maka ili sličnoj halucinogenoj biljčici. U pitanju je ni manje ni više nego paradajz! Ali ne bilo kakav, već onaj davno zaboravljeni -  paradajz s ukusom. Taj ukus kao da nam je tokom godina sve više kraden, da bismo ove sezone doživeli da, po ceni od 180 dinara za kilo, žvaćemo plastične bljutave loptice, hvaleći ih ako se i nagovesti kakav placebo ukus. Đavo je definitivno odneo šalu (zajedno s ukusom) kada su neki počeli čak i kečap na njega da dodaju.

Kako bismo ispitali o čemu se zapravo radi, obratili smo se vodećim svetskim poljoprivrednim institutima. Odgovori su bili gotovo identični - pohlepa proizvođača za većim prinosom i što ranijim pojavljivanjem na pijaci. Zato se preferiraju izdašnije vrste koje sadrže veliku količinu vode koja razblažuje ukus (ubrizgavaju je čak i špricevima). Često se kalemi i na mnogo izdašniju tikvu, tako da se dešava da poprimi i taj tikvasti ukus. Još jedan od navedenih problema je što se paradajz doprema nedozreo iz južnih krajeva, a sazrevanje se podstiče veštački tek na konačnom odredištu - prskanjem etilenom. Regularni paradajz koji stiže kasnije, bude toliko jeftin da je sve manje računice da se gaji, tako da je svake godine sve teže doći do semena za sledeće sezone. Ipak u mnogim odgovorima kao da je nešto prećutano – nekakav strašni tomato tabu, mračna tajna bezukusnog pomodora!

Tek juče nam je iz Meksika stiglo kontraverzno pismo koje je poslao profesor Huan Sandoza, šef istraživačkog tima Agrotehničkog instituta iz Tihuane. Po njemu, iza svega stoji nekoliko najmoćnijih svetskih korporacija poreklom iz Kine, SAD, Italije, kao i jedna indijska u vlasništvu Britanaca. Oni združeno već 15 godina popularišu razvoj bezukusnog paradajza kako bi na tržištu ostalo samo njegovo škart seme. S druge strane, laboratorijski održavaju svežinu semena sve ređeg pravog paradajza. Konačno, kada nam uskoro ostane samo ovaj bezukusni, osvojiće tržište starinskim paradajzom, s tim da će mu genetskom mutacijom oduzeti seme, tako da niko drugi neće moći da ga gaji (piratizuje), čime će posedovati svojevrsni organski kopirajt.

Da bismo saznali više informacija, profesora Sandozu smo pozvali na broj telefona koji nam je poslao, ali nam je uplakana žena s druge strane okeana saopštila na lošem engleskom da je siroti naučnik sinoć iznenada preminuo pod nerazjašnjenim okolnostima!

Definitivno se nešto strašno zbiva, a čitavu priču je izgleda primorano da podrži i naše Ministarstvo poljoprivrede. Zato vam i neću otkriti gde gerilski pokret zemljoradničkog otpora skriva ilegalne plantaže paradajza koji sam probao na početku ove priče.

Paori svih zemalja, pridružimo se poljoprivrednoj gerili!

imaju li zemljoradnici komp? svi? akop ne, ja sam neizostavno zemljoradnik.

poneki chak imaju i miris - ostave im malo lishtja koje mirishe, al ukusa... 3 posto, na kritu, gde zhivim, ima dobar domatji paradaz, pravi, 2-3 puta godishnje nabasam na njega

baaaaaaahahahah, pa ajte molim vas Kushicu!!!

samo su dvojica skidali naochare u istoriji fajta. jedan je supermen/klark kent, drugi je belboj/aleksandar belchevitj. dovraga, ovo je lazh! intervju je lazh!

bellboy ima mnogo lica
a ko ga prepozna i o tome govori, umreće u najgorim mukama, arghhhh khlj...

Puno lepih pozdrava iz Timočke Krajine!

Gde skrckati tih desetak dana predviđenih za godišnji? Štrajkovi u Grčkoj, paranoja u Hrvatskoj, bahatost u Crnoj Gori, secikese u Bugarskoj, paprena skupoća i gužva u Parizu i Barseloni, gadne stomačne infekcije u Indiji i Zairu, terorizam u Turskoj i Egiptu, nesigurnost u Meksiku i Kolumbiji... A opet, možda nam je kakav egzotični raj baš tu ispred nosa? Naletim na Fejsbuku na test „Koje je tvoje idealno mesto za odmor“, iskreno i s pažnjom ga popunim te dobijem nedvosmislen i pomalo iznenađujući rezultat - Zaječar! 

Autoputem do Paraćina, pa na istok džadom kojom se smenjuju asfaltne i zemljane deonice uz česta desetominutna čekanja na šumskim semaforima (?!). U kraćoj pauzi pred cilj, bez gužve i stresa šetamo kroz Bor i već kapiramo opuštenciju i gostoljubivost istočne Srbije. Nakon što bacismo pogled na istrošen rudarski kop, svraćamo na po jedno u kafanicu kod Margarete Bugarke. Ljubazna domaćica sve vreme pevuši dok služi i radi kao izvrstan old-folk didžej. A cene više nego povoljne – pivo 50, loza 25, stomaklija 30, jaje 15 dinara.

Prenoćište i doručak u Zaječaru koštali su nas jedan evro po osobi (!) - u pitanju je bila privatna etnokućica, u kojoj se komotno napakovalo nas desetoro. Već pri prvoj šetnji naletimo na nesvakidašnju žurku - u jednoj od sporednih uličica zatvoren saobraćaj, drmaju razuzdani elektrobitovi, stotinak mladih u euforiji, dok se u okolnim dvorištima sakupio komšiluk svih generacija - raspaljuju se roštilji, a ozarena lica i fasade kuća razigrano šaraju svetlosni laseri. Kažu da je u pitanju izvesni festival Zalet. Čudno, ne naplaćuju karte, ne pretresaju do gole kože, a cene svih pića dvocifrene. Uzimamo, naravno, po „zaječarsko“ u arhaičnoj zidarskoj ambalaži od pola litra, mnogo pivskijoj od ovih modernijih bezdušnih boca. Zbog prepoznatljive crvene etikete ovde mu tepaju „ferari“!

Dan kasnije zatičemo hor Horkestar kako nasred ulice peva neke novotalasne pesme, a na drugoj lokaciji Duo trojica, izvrsni akustični narodnjaci iz Bora s tekstovima pesama nečuvene poetske vrednosti!

Poželimo jedno veče malo da iskuliramo stalni provod i potražimo bioskop. Upute nas na izvesnu „Zadužbinu“. Pretpostavimo da ćemo se zadovoljiti nekim holivudskim škartom, kad ono na repertoaru jugoslovenske reklame iz osamdesetih (?!) - siti smo se ismejali i iznostalgisali.

Iako je Zaječar najčešće bio na periferiji krupnih društvenih dešavanja, ovde su rođeni neki od najznačajnijih ljudi srpske istorije - Hajduk Veljko Petrović - najslavniji ustanički vođa iz Prvog srpskog ustanka, Svetozar Marković - radikalni socijalista, zaverenik, buntovnik i revolucionar, Nikola Pašić - najuticajniji novovekovni političar Srbije, Zoran Radmilović - naš najspontaniji i najomiljeniji glumački bard...

Tokom svih ovih dana nismo imali „sreću“ da naletimo na nekakvu mrku facu, lokalnog kavgadžiju ili grubijana. Tokom vikenda, već od ranog jutra, zatičemo opštu euforiju i razuzdano veselje: u jednoj avliji pogledom kačimo neke spodobe kako uz muziku skaču po dušecima i polivaju se jogurtima, nedaleko odatle Cigani iznajmili moćno ozvučenje i uz gajbu ‘ladnog „ferarija“ za svoju dušu piče onaj zurlasti melos, vesela ekipa na klupicama ispred dragstora upaljačima otvara još po jedan „ferari“, dok u obližnjim montažnim kafanicama zadrigle kamiondžije jednom šakom spopadaju sredovečne raspuštenice, a drugom turaju stodinarke pevaljkama međ sise... Na pojedinim gej sajtovima spekuliše se i o tome da bi Parada ponosa mogla biti održana baš ovde, ljudi su tolerantniji nego igde, a čak je i gradska kuća ofarbana u drečavo roze.

Zima u Zaječaru

Još nije izgrađen zaječarski metro, ali gde god krenuli, taksi će vas koštati nekih 60 dinara. Bezbednost u saobraćaju je zagarantovana, pošto je na ulicama smišljeno ostavljeno toliko rupa da je vožnja iznad 15 na sat gotovo nemoguća. S druge strane, eto potpuno uređene Popove plaže kakvu ćete teško naći i u svetskim mondenskim letovalištima. A blizu su i jedinstvene Rajačke pivnice, arheološki lokalitet Feliks Romulijana, Gamzigradska banja, čak pet Timoka, Rtanj vlaške magije pun...

A mi udišemo još koji kubik čistog zaječarskog vazduha, s jedne od čak 40 javnih česama točimo vodu za put i puštamo grad da se malo odmori pre nego što sledeći vikend počne još jedna čuvena, istina poslednjih godina malo posrnula, Zaječarska gitarijada.

Leto u Zaječaru

 

 

iako nisam mlad, jbg. priznajem.

Ha, moje omiljene destinacije.Mozda zato sto sam iz Paracina...

Devedesetih sam redovno praktikovao omiljeni ritual.
Odlazio bih na jedno brdašce pokraj Smedereva, odakle je moj krš vokmen jedino mogao kako-tako da uhvati tadašnji radio B92, i uživao u sada već mitskoj emisiji „Lepi ritam srca“. Kiša, sneg, nesnosna vrućina, gnevni čiča s ovcama, besni kerovi, ništa me nije moglo odvratiti!

U beg od surove realnosti uvodio me je dobrodušni, gotovo raspevani glas, koji je na beskrajno zabavan i optimističan način komentarisao stvarnost, preporučivao koncerte, izložbe i ostala dešavanja, i iz svoje bogate kolekcije iskopavao muziku koja se nije mogla čuti na drugim mestima. Bio je to Saša Marković Mikrob (poznat i kao Bambus, Mladoženja i Ganeša), vokal iz radijske zemlje čudesa, strastveni kolekcionar vinila, umetnik i performans majstor, boem i gurman, na šta bi on obavezno dodao i - društveni radnik.

Tek posle nekoliko godina spojio sam glas s likom. Mikrob je u nekoj TV emisiji govorio o koncertu Taraf de Haidoukos, fenomenalnog ciganskog ansambla iz Rumunije. Vau, kolike obrve - pomislio sam - ko u nekog ogromnog umiljatog vukodlaka!
U potrazi za srećom, došao sam u veliki grad, posrećilo mi se i upoznah ga lično. Na klupi u parku pio je pivo. Istim melodičnim glasom, poput Broja Jedan iz „Alana Forda“, naizmenično je ispredao anegdote s umetničke scene s onima s buvljaka, s putovanja u Žitkovac, London ili u Pirot. Ihaj - kakva sreća! Umesto radijskog Mikroba na kašičicu, celovečernji kozerski šou-program u parku kod SKC.

S njim je bio i nekakav čudak s lenonkama i najvećom bradurinom u gradu. Budući i sam jedan od njih, voleo je da okuplja oko sebe razne frikove. Ali opšte ujedinjenje svih frikova sveta tek je usledilo na i-mejl listi PLJUS (Prostor ljubavi i slobode), koju je inicirao najveći beogradski ekscentrik, konceptualni trendseter i naš omiljeni namćor Dragan Papić.
Mnogo pre Fejsbuka, tu se po sličnom principu komuniciralo, najavljivalo, tagovalo, diskutovalo, pljuvalo, svađalo i mirilo za sve pare... U to vreme radio B92 je već mogao da se čuje po celoj Srbiji, ali tamo više nije bilo našeg radijskog superheroja.
Nakon što je mene i ekipu iz umetničke grupe „Ilegalni poslastičari“ šatro nabedio da smo ga gurnuli niz stepenice Radija SKC i slomili mu nogu, usledilo je tek pravo lolanje i bekrijanje. Bila je neviđena čast zaviriti u njegovu kolekciju nosača zvuka. Imao je preko hiljadu diskova, koje je sve do jednog s neviđenom ljubavlju oslikao akrilikom u svom prepoznatljivo veselom maniru prepunom stripovanih likova.

Baš kao i njegove najpoznatije radove, briljantne maske koje je na licu mesta izrađivao prolaznicima, da bi ih (uz kolaž naočare za svetliju i psihodeličniju budućnost) fotografisao u uličnim foto-automatima.

Gde god bi se Mikrob pojavio, nastala bi neka magična radost, staviti ga kao maskotu na omot diska (kompilacija „Šta treba maloj deci“), u pesmu ("Žene" Ramba Amadeusa s kojim je i osnovao tajnu organizaciju KPGS - Kurac Pička Govno Sisa) ili u spot (bilo popularnog Bajage ili alternativnih Repetora), bez greške bi donosilo uspeh i sreću.

A ta ogromna pozitivna energija koju je emitovao podrazumevala je, naravno, i nadljudsku dopunu i odmor. Zato je s neviđenim šarmom Obeliksa Paviljonca prosto tamanio zakuske i koktele u galerijama, na žurkama je za njim ostajala pustoš u frižiderima i ostavama, a obavezno bi malko i prilegao da skupi snagu za dalja herojska dela.
Imao sam čast da postane član mog (one man) benda, gde je između pesama publiku čašćavao briljantnim pričama o druženju sa muzičarima, omiljenim erotskim filmovima, ali i sećanjima na vremena kada se jogurt pio iz piramidalnih pakovanja, viršle se kupovale u crvenim kioscima PKB, a paradajz još imao ukus.

 Mikrob je umro u četvrtak.

Mada sam siguran da mu je to samo neki performans u saradnji s Remontom i da će se uskoro pojaviti uz ono njegovo „Ho, zdravo-živo“!

Kurir

Slava Mikrobu!

Ja, eto, nisam imao priliku da ga, lično, upoznam, ali ko bi mogao da zaboravi te, sjajne, emisije na Radiju B92... Živeo, Mikrob, bre...

Slutila sam onu boldovanu rečenicu dok sam čitala.
On je meni jako davno najavljivao neku izložbu i sećam se da je u moru nadrkanih i umišljenih lica samo on u tom trenutku bio ljubazan i pošten... normalan, dobar čovek. I nisam to zaboravila.
I sećam se onih doživljaja sa kioskom koji je držao ispod Terazija...
Baš mi je žao.

mikrob je pustao plocu od my bloody valentine u lepom ritmu srca.
mikrob je pripovedao prelepe priche.
ziveo

dobri duh ovoga grada. jebiga, bas mi je krivo.
tog dana kada sam cuo na vestima, grlo mi se steglo.

 Dugo sam se dvoumio kojom temom da se pozabavim ove nedelje.
Uži izbor svedoh na dve - brutalnost razularenih kladioničarskih lobanja prema nevinim pesnicama policajaca, odnosno senzacionalna dešavanja u sedištu FIFA o kojima se malo zna. Pomoć pri izboru potražih u Krnjači od legendarne vidovite krmače Karle. Stavismo joj u svinjac repliku falusoidnog šampionskog pehara Mundijala i lutkicu zlog policajca praseta (oba za dvesta dinara kod Kineza). Istog trena, prasica se prestravi od lutke i poče da se igra peharom.

Dakle, kako objavljuje ugledni švajcarski Sportišen cajtung (a i sami smo proverili kod izvora bliskih Svetskoj fudbalskoj federaciji), u Cirihu je pre nekoliko dana održana poluzatvorena sednica FIFA na kojoj su se delegati složili da je ovogodišnji šampionat smor neviđeni.
 Bilo je tek nekoliko poluiznenađenja (i to više zbog povoljnijeg rasporeda autsajdera), lepote i lepršavosti igre ni od korova (čak je i Brazil pretaktizirao i otpao nakon ne baš prelepih partija), vuvuzele su nepodnošljive, „džabulani“ prava noćna mora (osim Nemcima, koji su ga već pikali čitavu sezonu), izvikana imena poprilično istrošena tokom ligaških prvenstava, a sudije da ni ne pominjemo...
Zato je FIFA i odlučila da se čast fudbalske igre spase alternativnim Mundijalom, koji bi se održao već krajem leta i na kojem bi učestvovale ekipe koje lepotu igre stavljaju iznad rezultata. Ovaj šampionat bi se prema klasičnom odnosio slično kao Liga UEFA prema Ligi šampiona.
Tako bi nosioci grupa bile najbolje reprezentacije koje se nisu kvalifikovale za Južnu Afriku - Češka, Hrvatska, Švedska, Rusija, Kolumbija, Turska, Ukrajina i Egipat. U drugom šeširu našli bi se Republika Irska (u baražu kvalifikacija bezočno oštećena u meču protiv Francuske), Rumunija, Izrael, Norveška, Bugarska, Kostarika, Gabon i Škotska, a u trećem Ekvador, Iran, Burkina Faso, Venecuela, Poljska, BiH, Finska i Peru.
Njima bi se pridružilo i pet najboljih trećeplasiranih ekipa iz grupne faze Mundijala, kao i sudijskim nepravdama oštećeni Meksiko, Engleska i Srbija. Sve do ovog dela dogovor je išao pretežno glatko, da bi na pomen Srbije dreknuo gnevni delegat iz Belgije, čija reprezentacija, kako stvari stoje, ne bi bila pozvana ni na „utešni“ Mundijal. Podržali su ga delegati iz Kine, Holandije, Tunisa, Mađarske, Austrije, Maroka...
Problem je zapravo u tome što bi ovde glavnu reč vodile ekipe iz slovenskih zemalja, koje se zbog opuštenije igre i mentaliteta ipak nisu probile do završnice - pre svih Češka, Srbija, Hrvatska, Rusija i Ukrajina, ali i Bosna, Poljska i Bugarska. Nakon višečasovne žučne rasprave, kako bi antislavistički lobi demonstrirao svoju nadmoć, u znak odmazde je sa četiri meseca suspenzije i 14.000 švajcaraca kažnjen selektor Antić.

Osim ležernijeg pristupa samih timova, lepršaviju igru omogućiće i „baludafi“ - libijska lopta od kamilje kože koja, za razliku od pohlepnog „džabulanija“, inspiriše mangupskiji fudbal, a svojom retro braon bojom podseća na one stare krpenjače iz slavnih dana fudbala kada je u neizvesnim utakmicama padalo i po desetak golova.
Ne treba da čudi što će se bonus Mundijal organizovati tako iznenada, naime „Puma“ i „Pepsi“ spremni su da puknu ogromnu kintu kako bi se revanširali konkurentskom „Adidasu“ i „Koka-Koli“. Kažu da je i nekoliko prikladnih reklama za „lav“ pivo već spremno. Čudi samo ćutanje domaćih medija! Možda ovaj put ne bi da ureknu...

Kurir

jedva čekam novi šampionat!
nekako mi žao što se i ovaj smarački svšio.

Moram da priznam da me je fudbal ove nedelje tako prijatno iznenadio, da ću u znak zahvalnosti morati da mu posvetim još koji redak. Naime, već dugo sam bio ponosni vlasnik popunjenog Panini albuma sa Svetskog prvenstva u Zapadnoj Nemačkoj koje se održalo daleke 1974. Dobro, nisam ga ja popunio, već ujak iz Novog Sada. Pojma nisam imao da se kod zaluđenih kolekcionara za ovu relikviju može dobiti ’ladno hiljadu evra. Taman me pokrpilo da platim zaostale račune za kiriju i ostale vradžbine i još da pretekne da se opkladim na svetskog prvaka, od čega ću moći da se skrpim za još koji mesec, ako već ne postanem nepristojno bogat. Ponosni vlasnik muzejskog primerka albuma sa samolepljivim sličicama sada je jedan nuklearni fizičar. Toliko o tome da su fudbalom zagriženi sve sami retardi i maloumnici.

Sećate se da sam vam pričao o najavi Parade fudbalskog ponosa na kojoj bi se protestvovalo protiv sve češće tendencije omalovažavanja i propagiranja stereotipa i govora mržnje prema ljubiteljima fudbala. Organizacijama koje se bave ljudskim pravima i zaštitom od diskriminacije, u međuvremenu su se pridružile još neka udruženja koja se zanimaju ravnopravnošću polova i seksualnom ekskluzivnošću. Isprovociran stereotipom da je fudbal isključivo muški sport oglasio se sindikat „Žene u kopačkama“, kao i udruženja „Majke navijača/ica“ i „Moja unuka tifoza – dika bakina“. O postojanju i aktivnostima ovih udruženja javnost gotovo da uopšte nije obaveštena pošto jak lobi industrije piva i grickalica nalaže cenzuru njihovog pominjanja, uslovljavajući medije daljom saradnjom vezanom za ogroman novac koji se dobija emitovanjem reklama. Sindikat „Žene u kopačkama“ pozvao je svoje članice koje rade u trgovinama široke potrošnje da u danima kada igra naša reprezentacija bojkotuju prodaju onih piva koje propagiraju mizoginiju i stereotipe o polovima, a najavljene su i sabotaže u pivarama. One se oslanjaju i na najnovije sociološko istraživanje objavljeno u prestižnom „Antopološkom almanahu“ po kome trenutno tek 11,4 % žena slabije prati dešavanja s fudbalskih borilišta, s tim da je tendencija rasta popularnosti fudbala među lepšim polom tolika da je vrlo verovatno da će već sledeće prvenstvo pretežno pratiti žene, a nemojte da se iznenadite ako za koju godinu ženski fudbal postane atraktivniji od muškog. Dirljiv je i rast popularnosti najvažnije sporedne stvari na svetu među ženama u pojedinim muslimanskim zemljama gde im je inače strogo zabranjen ulazak na stadione. Mnoge devojke se šišaju kratko i prerušavaju u dečake pokušavajući na sve načine da se uvuku na stadione, bez obzira što im za to slede grozomorne kazne. Baš o ovoj temi je snimljen i odličan iranski film „Ofsajd“.

Nego da se vratimo još malo Paradi fudbalskog ponosa kojoj će se pridružiti i dva prividno suprotstavljena tabora homoseksualaca, baš kao što je običaj i na gej paradama. S jedne strane one mazohistički nastrojene samosažaljive seka perse, a s druge oni gejevi koje viđate na stadionima kako goli do pojasa i znojavi zagrljeno bodre svoj tim i koji po difoltu naginju agresivnom sadizmu. Tokom protesta je dogovoreno da pripadnici sado izmlate mazo gej struju, kako bi se na najdivniji način opet spojilo lepo i korisno.

Znali smo da je fudbal neverovatno popularan među svim narodima, polovima i sklonostima, ali su nas iznenadili botaničari koji su otkrili da je ova igra popularna čak i među pojedinim vrstama biljaka koji na način gotovo identičan fudbalskim pravilima pokušavaju da proture seme do biljke suprotnog pola. Nego nemam sad vremena da vam pričam o tome, već čujem kako zuje vuvuzele, odoh da gledam buduće šampione. Ma ne, ne! Ne mislimo na istu reprezentaciju.

 

 

kakvi nemački lolek i bolek!

koga smo danas pobedili?

Najpopularnija sportska svetkovina nije ni počela, a fudbalska groznica uveliko drma planetu. A šta je s onima koji baš i ne ljube ovu vrstu loptanja?

Renomirani švajcarski profesor psihologije dr Udo Petkovič (inače naše gore list) sproveo je sveobuhvatno istraživanje koje je imalo za cilj da otkrije razlike između sklopa ličnosti i karaktera fudbalskih fanova i onih koji fudbalu nisu skloni. Doktor Petkovič je podelio studente u dve grupe, od kojih su jedni bili manje ili više obožavaoci najpopularnije sporedne stvari na svetu, dok je druga obuhvatila nezainteresovane i protivnike fame koja se stvara oko 22 ljudske jedinke koje se bore da ubace loptu kroz okvir gola. Rezultati su bili vrlo poražavajući po nesklone fudbalu, pošto je utvrđeno da isti imaju znatno niži nivo serotonina, te da se češće radi o asocijalnim i razdražljivim osobama, pa čak i namćorima, zlopamtilima i egocentricima, koji su takođe imali i nešto manje uspeha u studiranju.

Dodajmo ovome i poznato i često osporavano istraživanje klinike Mejo, po kojem su muškarci koje privlači fudbal znatno potentniji od nefudbalski nastrojenih (tzv. „efekat driblajućih spermatozoida“).

Pre nekoliko dana sam predstavljao Srbiju u Kairu na redovnom svetskom samitu astrologa, magova i šamana. Tom prilikom je dotaknuta i tema ezoterične strane fudbala. Tokom višečasovne žučne rasprave, najveći aplauz je pobrao delegat iz Brazila koji je nadahnuto i vešto branio tezu da su protivnici fudbala na svojstven način opsednuti đavolom, te da je fudbal igra koja zbližava ljude, istovremeno ih na najzabavniji način približavajući Bogu. Sastanku su prisustvovali i argentinski predstavnici crkve Svetog Maradone, koji su mi na pauzi otkrili da im se iz Srbije javilo udruženje koje osniva srodnu crkvu Svetog Ramba Petkovića - posvećenu velikom fudbalskom asu koji je imao više nego zapaženu karijeru u Brazilu, dok mu ovdašnji satanistički lobi nikada nije dozvolio da zauzme zasluženo mesto u dresu naše reprezentacije.

No vratimo se fudbalofobima i njihovoj tendenciji da u svakoj prilici ponize pravog fudbalofila, namećući gomilu stereotipa po kojima bi prosečan fudbalski fan bio blago retardirani muškarac u srednjim tridesetim koji zapostavlja ženu i porodične obaveze vazdan sedeći s ekipom na kauču, opsednuto prateći tekme, uzvikujući besmislene fraze i ispijajući hektolitre piva. Za propagiranje ovakvih stereotipa u velikoj meri su zaslužne baš reklame za pivo, a čak je i MTV podgrejao antifudbalski rasizam videom u kojem se dva mlada Azijata zahvaćena „fudbalskom maloumnošću“ pred TV-om pretvore u puževe. Zamislite vi taj bezobrazluk!

Zbog ovakvih i sličnih ispada, propagiranja stereotipa i govora mržnje prema fudbalu već su najavljeni protesti organizacija koje se bave ljudskim pravima i zaštitom od diskriminacije. Po gradu kruži još nepotvrđena priča da će demonstracije predvoditi Nataša Kandić koja će se tom prilikom pojaviti u dresu Lacija s bakljom u jednoj i starom zastavom nebeskoplavih orlova iz Rima u drugoj ruci. Protest bi osudio i propagiranje stereotipa da fudbal podstiče agresivnost i okuplja nasilne grupacije. Organizatori ne poriču postojanje nasilja u sportu, ali generalizovati i etiketirati ljubitelje fudbala kao pretežno nasilne bilo bi jednako besmisleno kao i proglasiti ih apsolutno miroljubivim - jer je na primer najmiroljubiviji muzičar svih vremena Bob Marli imao i uspešnu fudbalsku karijeru, a jednom je čak izjavio da kada bi morao da bira između fudbala i regea, muzička karijera bi sigurno izvisila.

Možda je lako bilo jamajkanskom rastafarijancu da po ceo dan skenkuje, duva i pika loptu, ali šta ćemo sa našim jadnim fudbalofobicima? Pa poželimo im sve najbolje u nastavku životne utakmice i nadajmo se da će se i za njih naći leka...

KAKO SI GLUP, PA TO JE PROSTO NEVEROVATNO

NATAŠA KANDIĆ JE DIVNA ŽENA I HUMANITARAC, MOŽEŠ TI DA SE SPRDAŠ KOLIKO HOĆEŠ, MORONU JEDAN

ne, stvarno, kako mozhesh tako da se sprdash dok mi od ganaca gubimo s 1:0...

tek sad sam se setio, dodjavola... a nema te uzivo... SRECAN RODJENDAN!!!

Teška eksluziva! Transkript necenzurisanog materijala iz popularnog rijatili šoua!

Saznajte ko je od učesnika priznao da je bio u homoseksualnoj vezi s jednim našim bucmastim ministrom!

Koja dva ukućana su se potukla vilama nakon čega je moralo da ih razdvaja obezbeđenje i interveniše policija?

Kome je u teškom pijanstvu izletelo da se u detinjstvu prostituisao kako bi imao za heroin?

Koja farmerka je još kao osnovka imala seks s dedinim vučjakom?

Ko se nakon dvanaestog piva ispovedao da je ušao u šou samo dva dana nakon što je počinio krvavi zločin iz strasti zbog kojeg se uopšte ne kaje?

   Dok s vrhunskim zanimanjem i ushićenošću pratimo harmonično druženje u našem omiljenom rijaliti programu, došli smo i do ekskluzivnog necenzurisanog materijala koji svedoči o ekstremno pervertiranoj i kriminogenog prošlosti nekoliko učesnika, čije su ispade reditelji vešto uklonili iz programa. No, pre nego što krenemo da opisujemo sablasne događaje i navike čiji su akteri naši ljubljeni farmeri, dopustićete mali uvod da biste saznali kako smo došli do ovog nadasve atraktivnog materijala.

   Verovatno se ne sećate priče o posrnulom supeheroju Toši koju sam vam ispripovedao prošle nedelje. Nije ni bitno. Probam ja malo dublje da pronjuškam taj slučaj - nađem ga tamo na pijaci gde kao i obično leži pijan i zapišan, te sačekam da se uputi kući (ili već nekakvoj nastambi). Dogega se on do jednog malo zavučenijeg dvorišta nedaleko od starog železničkom mosta - kad tamo Sodoma i Gomora! Kužni zadah  fekalija i zapaljenih guma, gomila beskućnika spava na mokrim kartonima, sa svih strana žene koje za 200, 300 dinara pružaju seksualne usluge, a tu odmah pored musava deca koja duvaju lepak i igraju se s pacovima... Smrad, zaraza, boleština i nemoral!

   Ipak, ono najtužnije što sam zatekao nagnalo me je da zaboravim Tošinu surovu sudbinu zbog koje sam i došao. Bio je to jedan tršavi dugajlija, neverovatno bled, mršav - sama kost i koža, upalog lica, s podočnjacima skoro ko u Čede Jovanovića - u prvom trenutku pomislim čak da je mrtav. Priđem da mu pomognem ili bar konstantujem smrt. Pitam da li mu je dobro, je li bolestan ili šta već. Kaže da je strašno gladan i iscrpljen. U poslednja četiri dana pojeo je samo nekoliko polutrulih glavica luka koje su mu udelili na pijaci. Kao u bunilu pominje da je nekakav zarobljenik, da mu nije dopušteno da se vrati kući. Primetim čudan naglasak i pitam odakle je. Iz Zagreba je, zove se Dado, baš kao jedan od likova iz meni nekada omiljene serije Smogovci. U Beograd je došao pre skoro četiri meseca kako bi pružio podršku na suđenju svojim drugovima - nekakvim monarhistima ili anarhistima (tako nekako) koji su onomad bili bizarno optuženi za međunarodni terorizam. Tada je kroz prozor sudnice pokušao da istakne cedulju na kojem je pisalo „Anarhizam nije terorizam“ da bi posle nekoliko sekundi bio munjevito uhićen. Ubrzo su ga pustili, ali mu iz nekog razloga još ne vraćaju putovnicu tako da ne može natrag kući. Molio je za pomoć i Hrvatski konzulat, ali nije bilo nikakvog odgovora. Više od sto dana (kao svojevrsni hrvatski zarobljenik bez ćelije, bodljikave žice, prugastog odela i bukagije) baulja Srbijom, gladan, prljav, pocepan, bolestan, promrzao i razočaran. Ako se za koji dan ne reši njegov slučaj rešen je da digne ruku na sebe, ukoliko već ne skapa od gladi ili na neki drugi način „ispusti žlicu“. Srce mi se steglo dok mi je pričao i da ga u Zagrebu čekaju majka obolela od Parkinsonove bolesti i verenica teški invalid s kojom je još ranije zakazao venčanje za 6. jun, da je u međuvremenu izbačen s posla i da su mu obili stan...

   A vi još čekate na porciju bizarnosti s Farme?

kakav preokret, nisma ni primetila!
i dokle će da maltretiraju tog zagrepčana?

njemu bre ovde mnogo bolje nego da ga vrate

Ne, mi cekamo na trenutak da neces sebi da pumpas citanost i posetioce tudjim tricama i kurcevima.

za taj trenutak ćeš morati malo da se saviješ

 Odem jutros do pijace da pazarim tikvice i možda ako naletim na još nešto primamljivo. Merkam tako među tezgama najbolju robu, kad se spotaknem o nešto, umalo se ne prospem po jednoj štrokavoj bari. I okrenem se da vidim o šta sam to zapeo - da li je to mrtva ptica, da li je to avion krompira, jesu li to kolica praziluka ili možda gajbica jabuka? Ne, to je ni manje ni više nego Super Toša, naš legendarni superheroj, koji nas je toliko puta spasavao od mnogobrojnih katastrofa i stravičnih pretnji prirode i društva. Ali sada je njegov plašt totalno u fronclama, kombinezon sav štrokav, a on pijan kao mečka spava ispod tezge - uz to još i zapišan. Ajoj Tošo, šta ti bi?!

„Tu je već nekoliko dana“, priča mi baba koja prodaje rotkvice i sasvim solidan paradajz za ovo doba godine. „Izgleda da se načisto odao alkoholu. Kaže da mu je dosta svega. Totalno je bankrotirao kako su mu saobraćajci napisali gomilu kazni za prekoračenje brzine pri letenju i jurcanju u razne avanture. Čak su mu oduzeli i letačku dozvolu. Mada teško da bi i mogao da leti. Ovako pijan, podbuo i podgojen, čim poleti, tresne u neku zgradu i strovali se. Strašno sine, strašno... Pošto je njegov superherojski organizam poprilično otporan na alkohol, mora da popije i po pet litara špiritusa da bi ga u’vatilo... Platio je onomad i ogroman porez na superherojska dela, a i ono nešto siće što mu je ostalo ga odžeparili. Totalno je švorc, pa se grebe po pijaci. E bre, pa ne ide da se jedan superheroj toliko srozrava! Vala baš...“, zapričala se stara prodavačica, a Toša se samo povremeno promeškolji onako zapišan, neugledan i slinav.

„Ete i bolestan je, muče ga sinusi. Izduvao ga vetar toliko puta. Taman izvuče samoubicu iz Save, kad onako mokre kose i kombinezona mora da leti do Pančevačkog mosta da pogledom zavaruje noseće stubove koji samo što nisu popustili. Sad kad je propao, može neki karambol da se desi. A drugog superheroja nemamo, eee...“

Predveče opet prođem kraj pijace i vidim Tošu - probudio se u delirijumu, bunca nešto, šlic mu otkopčan, vidi mu se ona superherojska stvar. Deca ga zadirkuju, vezuju mu konzerve za plašt, da tandrče kad ide ulicom. A kakav je to superheroj bio!

Koliko je samo puta uspešno prizemljio razdrndane Jatove avione koji su bili na sekund od pada. Začepio je palcem vulkan na Avali čim se pojavila prva kap lave. Čak je smirio i jedan potencijalno razoran zemljotres čvrsto držeći tlo koje je počelo da podrhtava. Svojevremeno je ubedio Džegera da svira u Beogradu, Štulića da se povuče u pravi čas, a Milana Mladenovića da umre... A koliko je tek pomogao Partizanu ove sezone, svojim superherojskim dahom precizno duvajući u loptu u odsudnim momentima meča. Ipak, nije uspeo da odleti do Pariza na Fajnal four, jer je već ozbiljno počeo da propada, pa je onako pripit mesto u Pariz greškom odleteo za Istanbul.

Koliko god bio spreman za velika superherojska dela, u politiku se Toša nije baš mnogo razumeo. Tako da je vazdan brljao, podržavajući neke sumnjive opcije i žmureći i praveći se Toša nad njihovim muljanjem . Sad kao da mu je došlo iz superherojskog dupeta u glavu, pa ga i to tišti.

A prethodnih godina možda baš i nije bilo tako sjajno, ali kakve bi se tek katastrofe dešavale da nije njega bilo. I dok Toša tone u totalni sunovrat, sve su učestalije neviđene poplave, uragani, tornada, ulično nasilje, ubistva, a kažu da se sprema i ono najgore...

Hoće li neko pomoći Super Toši i tako mu se bar malo odužiti za sva dobročinstva koja je počinio - ili ćemo dopustiti da načisto propadne, a i mi zajedno s njim?

sretoh ga nedavno u lokalnoj vinjak birtiji na jutarnjoj politri domaćeg vinjaka iz veljine pecare, smrdeo je kao puma i vuk iz beo zoo-a(i on i vinjak). baba sera na gramafonima vrti tobićeve svetske mega hitove, što kod njega izazva neopisive grčeve i povraćanje, ode u špajz da baci peglu , pogreši komandu te umesto povraćanja se usere u gaće, spusti gaće da kenja i taman je naciljao policu sa ajvarom , ali ponovo pogreši komandu i povrati u gaće. skine gaće i uz najgrđe psovke ih obriše o najbližu šunku. Navuče on te slane gaće od šunke a so poče da mu nagriza sluzokožu na genitalijama i on konačno postiže svoj zen i počinje sa jutarnjim tai čijem. dlakav mu želudacod svega toga. i šta više da vam kažem.