Do sada je možda i bilo đene đene, ali koncert u petak se jednostavno ne sme propustiti!
 Vrhunac karijere dva benda nakon kojeg će uslediti strmoglavi sunovrat!
Nastupi koje ćete prepričavati unucima (ukoliko ste plodni ili roditelji i ako vam deca budu imala decu).
Čak 18 novih pesama, uz stare hitove i najneočekivanije obrte.

Plus specijalno iznenađenje u vidu Tripsy and the pas banda!
A tu je i višestruki DJ set najpopularnijeg beogradskog haruki-pop dvojca "Zalutale s rejva".

Dragi čitaoci ovog bloga, evo me opet sa još jednom hvalisavom objavom, najavom narednih pseudo-pobeda, euforičnih performiranja, recenzijom knjige kojoj retko ko pruža šansu, najavom tobože zanimljivih medijskih gostovanja i plitkoumnih šepurenja koja mi definitivno zacrtaše tužnu sudbinu šarlatana.

Ovom prilikom bih naročito želeo da pozdravim stare prijatelje koji svrate na blog da provere jesam li živ, roditelje koji su mi pored ostale svekolike podrške pomogli i proletos (u vreme kad sam tradicionalno poludeo i opet hteo da se ubijem) da izvadim radnu knjižicu, kako bih izvadio zdravstvenu, kako bih preko veze dobio uput za mentalnu ustanovu... jedino što veza i nije mnogo upalila, pa smo ćale i ja čekali sa ostalim ludacima u redu pet sati, a taj uput mi ubrzo istekao jer sam otišao na daleki put, koji je počeo u Mostaru i Dubrovniku, da bih preko Kopra nekako dospeo u ljubljansku šumu, gde mi je jednog maglovitog jutra starac sa kvrgavim štapom (na kojem je belzebuhovskom abecedom bilo urezano Elan) i kukastim krstom na obrijanom potiljku pružio pečurku uz pomoć koje sam spoznao duševni smiraj i poluapsolutnu istinu, posle čega odbacih sve iluzorne ciljeve, principe, dugove, obroke i naročito osobe koje jedva i prepoznam u svome sve oslobođenijem životu.

Pozdravljam i bivše prijatelje kojima se javljam iz kurtoazije, medijske poslanike koji misle da sam možda važan njihovoj publici pa me ubace u njihove objave što će mi jako značiti u stvaranju novih potemkinovskih hvalisanja ovog tipa i definitivno me izlečiti od tinejdžerskih i provincijalskih kompeksova tipa A, C i D15...

Šaljem poljupce, puse i sl. i bivšim, sadašnjoj i budućim devojkama svih vrsta i Ph vrednosti moje bivše ili buduće raskinutosti od njih, te njihove raskinutosti od mene. Grlim ih rečima, sve u nadi da i one potajno čitaju ovakva pisanija prepuna lepih linkova i odabranih pohvala, sve misleći da nisam doživeo sudbinu totalnog zdravstvenog, materijalnog i moralnog posrnuća koja mi je bila zapisana u onoj knjizi koju niste mogli da nađete na sajmu knjiga, niti ćete je naći na improvizovanim knjižarskim tezgama na haubama Bulevara.

I uzmite mi sve! Dajem vam sve! Sve! Sve! Jer mi je sve lakše što mi vi više ovaj oklop stružete sa leđa!

I jedite dlake. I nokte. I rogove. Rožnate tvorevine su pune kalcijuma!

A sada odoh da gledam svoju omiljenu porodičnu špansku seriju "Seranovi" koja se emituje od utorka do petka na Studiju B (22.35, 03.00 i 17.00). Kupio sam TV karticu za komp! Svaka mi čast!

Princip zla u Tobićevom romanu nije onakav kakvim ga zamišljaju okoštali religijski sistemi - pa čak ni onakav kakvim ga je možda predstavio Bulgakov, jedan od nesumnjivo neposrednijih i savremenijih literarnih prethodnika ove Tobićeve groteskno-lakrdijaško-satirično-psihodelično-tragikomične alegorije - a princip dobra, po svemu sudeći, to je još manje. Glavni junak, koji se zove isto kao autor, smešten je u jednu vremenski neodredivu prestonicu/Beograd, ili bar Beograd koji je namerno skriven iza kulise vremensko-prostorne neodređivosti. U tom zamišljenom beogradu osnovno obeležje je nametnuta patnja. Do trenutnih, i nikako definitivnih olakšanja, dolazi se ritualnim plakanjem u javnim patilima, a osnovno sredstvo plaćanja je – simbolike radi a valjda i zato što liči na prolivene suze - tečni novac... Po mnogo čemu to je Beograd iz nekakve postorvelovske mračne utopije, ali sa itekako prepoznatljivim specifičnostima sadašnjice i ovdašnjeg kolorita. Ivanovi pokušaji da - u svojim košmarnim i desperatnim lutanjima lavirintima sveta - dušu istrži za tečni novac, ostaju bezuspešni, bar do momenta kada na scenu stupa neočekivani treći princip, mistični dijalektički uroboros koji - u grotesknom i sve-sa-pevanjem-i-pucanjem-finalu romana – čudesno sintetizuje koloplet prethodno ponuđenih teza i antiteza.

Roman Ivana Tobića, ma koliko na prvo i letimično čitanje - valja i ovo napomenuti onim manje strpljivim čitaocima - iskoračivao u riskantna područja metaliterarnog, čak pseudoliterarnog, eksperimentalnog i oniričnog, počiva na jednoj bez sumnje arhetipskoj i klasičnoj književnoj matrici. Priča o siromašnom mladiću koji pokušava da se obogati tako što će prodati dušu i time, možda, spasi patnje koja je osnovni model života u svetu u kome živi, ima jasno vidljiv mitski predložak, a opet, čak i u tako, vrlo prepoznatljivo, postavljenim tematskim okvirima iznenadjuje neočekivanim preokretima i porukama. Uz diskretno podsećanje na dobro poznatu i već starinsku priču o doktoru Faustusu, Ivan Tobić ukomponovao je mnogo toga što, zaklonjeno iza, treba istaći, linearno i zanimljivo vođene radnje, može biti itekako prosvetljujuće i po sadašnjeg čitaoca.

Svoju dušu protagonist i pretpostavljajući literarni alter-ego romanopisca Ivana Tobića, sticajem volšebnih okolnosti ostavlja stvarnom gospodaru ovoga sveta, izvesnom medijsko-korporacijskom gigantu, koji instrumentalizacijom informacija uobličuje percipiranje sveta i vrši kontrolu ljudskih života, te tako proizvodi gomile otuđenih urbanih zombija, kojima je, uz 'logističku' podršku tzv. La Murije, zabranjena istinska Ljubav i Radost. Do ključnog i vrlo opominjućeg preokreta u Tobićevom romanu dolazi kad glavni junak, popivši abnormalnu količinu tečnog novca i postavši time dužnik pomenutog informativnog monstruma, u romanu alegorično nazvanog PDV 10.2, istovremeno otkriva i tajnu tog sveta, i prvi put ga sagledava onakvim kakav zaista jeste, onakvim kakvim ga i svaki imalo osvešćeniji čitalac, danas i ovde, zapravo percipira.

Roman Ivana Tobića se samo prividno, valjda radi subverzivne travestije, oslanja na metaliterarne prosedee tzv. postmoderne, i u suštini predstavlja povratak modernističkom književnom korpusu, u kome metafizika više nije passe. Neverovatni i rableovski začinjeni nadrealistički humor, poigravanje sa uobičajenim značenjem reči, doprinose da moguća zahtevnost teme dobije pravu meru, šarm i nepretencioznost.

Aleksandar Belčević

Još tumačenja istog dela iz pera istog i još nekolikih kritičara, možete pročitati ovde!