čet - 21.09.2006
U tvoj osmeh stane sve
.
Mogu da ti puše, Sinane!
Sinan Sakić na Tašu, ubedljivo najbolji koncert sezone!
Trebalo je videti tu posvećenost i poštovanje publike prema izvođaču, ali i svu tu energiju i ljubav koja se slivala sa one strane stadiona… Već u sedam sati prema kapijama Taša slivale su se reke zagrljenih jarana, koji su pijano urlali neku od Sinanovih bravura: “Reci sve želje”, “Zoko, moja Zoko”, “Sve je postalo pepeo i dim”, “Pijem na eks” ili “Sudbina me na put šalje” (pre dve decenije na istom mestu neki lik se tokom ove pesme popeo na binu i isekao sebi vene, tako da je Sinan nije izveo ovaj put)... Već u osam i minut publika je počela da skandira “Sinane, Sinane…” i “Mogu da ti puše. Sinane!”, te da navijački urla u valovima... Sinan izlazi već u osam i pet i sa pauzama koje popunjavaju gosti (između ostalih i legendarna Šemsa) peva čitava četiri sata... Sa svih strana sve puca od totalne iskrenosti, ljudi prolivaju svoj egzistencijalni čemer, bol, ali i odišu srećom zbog nalaženja utočišta u sevdahu i zajedništvu... Prvi redovi goli do pojasa, pocepane majice, ribe nikad bolje i crnje, u zadnjim redovima permanentne tuče zbog tih istih riba, srećom policije više nego na derbiju, na istočnoj tribini ogromni transparent “Samo Sinan Srbiju Spasava”... A tek one tetke što prodaju pivo, sa iskrama u očima i bolom koji se širi od prepona prema srcu, služe vas, đipaju i pevaju iz sveg glasa... Totalna iskrenost!
Kad pogledam sve ove ljude, ne mogu da ne primetim da se oni čak još i jebu, što je totalno retro i antikul u Beogradu... Kad odem na neke druge koncerte i vidim neka druga lica i te nadrkane njuške, zaključim da jebanje više nije IN, zabranila Luna Lu i B92, možda se ponekad ne daj bože slučajno omane, ali... A ovde na sve strane samo sevaju pogledi, šire se feromoni ko ljuti feferoni, slatki znojevi, zadah humanoidnog semenja i zdrave DNK...
!Šta radim publici? Samo ljudima dajem dušu! Radim sa ogromnom ljubavlju, iz sve snage, svom voljom. Nikada nikoga nisam prevario, nikada nisam na nastupu otpevao po nekoliko pesama, a onda publici okrenuo leđa. Nema veze gde pevam – u nekoj zabiti ili u milionskom gradu. Publiku poštujem i dajem joj celog sebe, a ona mi to uzvraća. Samo zahvaljujući publici, opstao sam!! – kaže Sinan |
Inače dve nedelje pre koncerta, ja i Staja (kolega iz onog drugog od naša dva prokazana tabloida) rešismo da na najdostojanstveniji način propratimo događaj tako što ćemo o njemu snimiti dokumentarac. Odradismo najpre na Kališu tokom nama omiljene Indie-go večeri (veče gitarske tra la la alternative) anketicu u kojoj smo pitali prisutnu razigranu mladež hoće li na Sinana. Ma, kakvi, ni da se našale na tu temu… Siđosmo dole na onaj Tuborg Green Party ili kako se to već zvalo… Tu i pronađosmo po kojeg Sinanovca, tehnaškog sinovca… Marko Nastić nam je zbunjeno odgovorio da je tada u Budimpešti, samo je najopuštenija beogradska reperčina Wikluh Sky najavio u kameru da se vidimo na Tašu.
Akreditacije smo dobili bez problema, a kada smo na ulazu samo rekli ko smo, pustili su nas bez ikakve provere. Nikakve šifre, kodovi, slike, pregledi, vize, vađenje krvi i rektoskopije. Veruju ljudi u svoju publiku i novinare koji prate događaj. Isto je bilo i sa ulaskom u bekstejdž gde nas je srdačno dočekao nasmejani Sinan. Prosto mi je glas zadrhtao kad je trebalo da ga nešto pitam. Odmah mu priznah da mi nismo baš standardna publika i da radimo eksperimentalni dokumentarac o njemu. Postavih mu glupo pitanje: “Kako ti se čini tvoja publika?”… “Pa, eto, videli ste moju publiku, ja je volim, kako se čini tebi?”
Kad samo pomislim da me je onaj šugavi Morrissey onako ispalio na Exit-u. Prosto mi je došlo da ga poljubim i zaplačem! I ko je sada ovde rokenrol? U koga treba da se kunem? Pa, dobro, s kim uz Winamp da čekam pijana jutra i ritualno se sečem žiletom dok se u bari krokodilskih suza prisećam propale istarske ljubavi (dobro, Toma je van konkurencije!)?
Sinan Sakić predstavnik je takozvanog dark folk-a. Sledbenik je i poštovalac Sai Babe, a zime provodi u Indiji, u meditaciji, a kako neki tvrde ljubitelj je i dobrog hašiša, što se u nekim momentima i može čuti u njegovim pesmama.
Bez obzira što ne pripada ni jednom od postojećih folk klanova, a njegovi koncerti nemaju neku veliku medijsku podršku, poseta je uvek na visokom nivou: “Prodavao sam u cugu stotine hiljada albuma, a mnogi su smatrali da ne vredim. Jedne godine, za 12 meseci je prodato dva i po miliona mojih ploča. Mislim, do dva i po miliona se brojalo, a posle se otimalo, pare su trpane u džakove, toliko ih je bilo...”
Samim tim što u poodmakloj fazi treće decenije rada i inspiraciju traži u Indiji znak je da je uplovio u svoju “Sgt. Pepper” fazu. A pogledajte samo ovaj psihodelični delirium-matrix spot za “Pijem na eks” (pritisnite pauzu dok se spot ne očita!)
Častite se i još kojim spotom koji nudi već pomenuta internet strana. Npr. legendarnom "Zoko, moja Zoko" ili "Sudbina me na put šalje" Obavezno se vratite na „Južni vetar” etapu u nešto manje poznatoj pesmi koja koketira sa new-wave produkcijom, onoliko koliko i sa istočnjačkom estetikom koju je mnogo kasnije debelo naplatio Panjabi MC: Jednog dana iznenada
Mi smo se posle Taša ipak vratili kući na Indie-go! Usput sretosmo još buljuk prijatelja koji su rešili da obiđu oba mesta: pevač sastava Elektrolasta Danilo iz Novog Pazara sa majicom na kojoj piše RAKIA connecting people (Nokia fontom), strip crtač Saša Mihajlović, poznat po prelepim omotima za Jarbole, Bleki, snimatelj i producent sastava Autopark, nekada član benda Ništa ali logopedi… A bila je tu i poveća ekipa jarana sa B92: Dragan TV Manijak, Ćirilo, Dušani Šaponja i Čavić (evo još kvalitetnog materijala iz njegovog ugla)…
Ma plačite, pevajte, pijte, lomite, idite na Sinana pa na Indie-go i slobodno se zaljubljujte, jebite, patite, bez obzira što to nije nimalo IN! Ma, ko će da vam zabrani?!!!
Uskoro i fotke sa koncerta!
PS. vidimo se u subotu u ZMUC-u!
uto - 19.09.2006
jer danas jesi - sutra ko zna 'de si... Of something more than this - Unresolved black abyss (eskejp 2 liv)
sre - 13.09.2006
DžKC
.
Eto prođe zima u Australiji,
prođe Exit em-pe-trijevski, hrvatsko primorje kao iz bedekera, Rumunija kao iz skandinavskih trilera, Ilegalni poslastičari krenuše u nove pobede!
Podsetimo se samo „best of“ izbora poslastičarskih letnjih novinarskih patki koje su obišle planetu:
„KAFE OSAMA PORED AMERIČKE AMBASADE“ i
Šta da vam kažem, ne verujte slepo medijima!
Stiže i inicijativa za akciju za ukidanje viza,
slušajte i radio Studio B u petak 15. septembra od 15.30 do 18h,
učestvujte u nagradnoj igri DALIJEVO ĆOŠE,
čekirajte tekst o nama u Vremenu,
kupite u sredu 14. 9. Politiku i obratite pažnju na text SASVIM OZBILJNI ŠALJIVDŽIJA (za text klikni OVDE ili OVDE),
ukradite sa kioska u nedelju Kurir,
dragi moji, volim vas sve, nabijem vas na kurac baš!
Darujem vam u redovima niže i odlomak romana „Tobiđenja, dušo moja“, koji izlazi uskoro, samo što nije (verovatno ćete moći da ga pazarite već na sajmu knjiga, a koji dan pre sajma potražite i natprirodni ciklus o Kraljeviću Marku i roman „Leposava“ – sve izdanja „Kornet“-a, izdavačke kučke Ilegalnih poslastičara).
Ako ste se tek sad uključili, početak romana potražite OVDE!
A ako ste samo preskočili prvi deo nakon letnje pauze emitovanja, prethodna epizoda „Tobiđenja“ je TU!
P.S. Ne zaboravite: Petak, 15. septembar, 20h, stadion TAŠ - SINAN SAKIĆ (klikni za spot)!!!
5. poglavlje
1. pisana celina
- Bzzzzzuuuuhvvv.... – bzuhvovao je trolejbus sa ulice. To je značilo da se opet nalazio negde dole u centru. U Crno-belom gradu nije postojao paćenički trolejbus koje namerno prave takve da im se stalno otkačinju oni kablovi sa krova. U Crno-belom gradu postojao je samo tramvaj. Ivan mamurno otvori oči, ali ništa nije video. Oslepeo?!!... Ipak, nazirao je tračak svetla oko loše dihtovanih vrata i krenuo ka njima! Uh, glava... Pipnu jezikom zube, svi su na broju, ali taj odvratni smrad iz usta... Kao da je čitavu noć lizao nekakve zarđale limove. Izašao je napolje. Uh, kako je mučno prži ovo junsko sunce.... Uh, glavudža!... Gde li je Kinez? I opet jedno uh!... Probudio se u nekakvom krš dvorištu u kome se nalazilo nekoliko straćara koje su izgledale kao da će svakog trena da se sruše. Ipak, odolevale su čak i (istina žgoljavom) slončetu koga su Cigani zbog nečega upravo šibali. Nekoliko musavih klinaca na terasi iznad duvalo je čuveni rumunski lepak, a još nekoliko raspad stanara uživalo je u mučnoj podnevnoj svađi. U istom dvorištu, baš ispred prostorije u kojoj se probudio, bila je neka improvizovana kafanica na kojoj je pisalo „Rakija kod Pakija“. Tu već prepozna gde je - bila je to avlija u kojoj se nalazio „Dž K C“, jedno od prestižnih gradskih raspad-klubova. Prostorija iz koje je izašao bio je skvot „Kudruc“. Primeti da mu odeća užasno bazdi na dušeke na kojima je spavao, verovatno izvađene iz kontejnera. Ali otkud on ovde? Po štrokavom mozgu provlačile su se slike od sinoć: našli su bočicu novca, njegovo divljanje po gradu, odlazak tramvajem u Crno-beli grad, prvo jedno ludilo na onim šankovima, pa ona ludila posle Baba Droge, pa one ženske, bljak ženske! Jao, da, ženske... Uh, čak je morao i da se ljubaka sa onom, bljak, kakvo prostačko uživanje. Pa šuma, pa đavo... Da, đavo, jebote! Jel’ beše prodao đavolu dušu? Nešto kao da je bilo, ali se baš ni ne seća najbolje... Uh, kako teška glavudža, ali tolika sluđenost da ni ne oseća mamurluk. I taj odvratni zadah, kao da je lizao pičku zapuštenoj ženki nosoroga celu noć, bah... A Kinez Mihajlo? Stvarno gde se zagubi ta crnčka vucibatina?
- Kinez? Alo, Mihajlo, jesi li tu? – vratio se u onaj zabagreli skvot.
- Zatvori ta vrata, pička ti materina! Jebo ti Mihajlo i oca i majku!!! – razdra se neko promuklim baritonom.
Izgleda da nije tu.
Taman kad je video da je neko oslobodio onaj odvratni WC na koji su se samo naslanjala otkinuta trula vrata, neko ga povuče za rukav.
Mačak, nekakav ogromni beli mačak, koji je stajao na zadnjim šapama. U levoj šapi držao je nekakvo džakče. Učini mu se poznat.
- O, jesmo li se nalali? Rohohoho – obrati mu se sarkastičnim tonom. – Naši gosti zaslužuju vrhunski smeštaj i uslugu, lololo!!!
- Ti si... da, Magični Čiča, sećam se... Mjaus, jel’... – Ivan proba ljubazno da se nasmeši, ali shvati da mu je prethodna noć, prepuna svakakvih supstanci, pojela sav serotonin iz mozga. Nekoliko narednih dana klonulost biće njegova realnost.
- Mališane, hihihi – nakezi se Mjaus – nemamo vremena za ćaskanje. Izmerismo ti juče 666 kapi duše. Hoćemo li mi da pravimo pos’o – pljunu u šapu, pa mu je pruži pijačarski.
- Pa... može – reče Ivan odsutno. – A gde je Kinez?
- Ma pusti Kineza, otiš’o kući da plače za onom droljom.... Ah, ah, ah, tobićtobiću kako me karaš, kenguri, klokani, rohohoho, kakva plačipička... Nego, mališanče, paz’ ovako, ja tebi sad dam 666 hiljada leja, to ti je po današnjem kursu čak i malo više od 666 zelenih kapi. Plus dobiješ...
- Ali kakvi leji, šta će mi leji? Zašto ne može u normalnom tečnom novcu? 666 kapi, jel tako? – zgražavao se sluđeni Ivan.
- Čeeekaj, polakooo... Evo uz sve ovo dobiješ i mali Tajger usisivač i kilogram prvoklasnih švargli.
- Kakve crne švargle, pa švargložderstvo je strogo zabranjeno... Si ti normalan, nemoj da te neko čuje – oprezno se osvrnu oko sebe, ali niko nije obratio pažnju na dvojicu koji su učestvovali u nesvakidašnjem cenkanju. Samo je slon tiho jecao, dok ga je neko ciganče mazuckalo i utešno mu guralo surlu u kesu sa lepkom.
- Uostalom, šta da radim sa lejima, šta – Ivanu je već pičkasto podrhtavao glas kao da će da zaplače. – To su Rumunske pare. Mogu samo da odem u Rumuniju da bih tamo u nekoj menjačnici promenio u normalan tečni novac, a znaš valjda da je za Rumuniju nemoguće dobiti vizu. Još nikog nisam upoznao ko je uspeo da je dobije. A imam samo nedelju dana fore da zamenim, jer 22. juna prelaze na euro... Ma, ne vredi... Ne znam, nemam pojma.. Uh, poludeću!
- Hohoho, vidi ti maaalog – brecnu se Mjaus i zagladi kandžom brk - Da znaš da si se naročito svideo Magičnom, zato ti i nudi sve ove poklone. Da se ja pitam, otkupio bih ti dušu po normalnoj ceni. Kao i drugima. Zna se, platili bismo ti u željama koje nikada sve nećeš moći da ispuniš. Navučeš se na materijalno, klopu, drogu, piće, žene, muškarce, luksuzne rikše, patnju, uživanje, moć, pa da vidiš, žgepče jedno... Ma ko te jebe kad si ždrebe, ko te kara kad nisi sa Vračara, rohoho!... Dakle, mališanko, uzimaš li ili da palim? Nisi ti jedini kome danas đavo treba da otkupi dušu...
...Ivan ganjivo odmahnu glavom i ode da se umije.
Mjaus se poliza po leđima i krenu ka kapiji. Onda se seti nečeg.
- Ej, momak, zaboravio sam da ti...
Iz džakčeta izvadi tri tikve koje su sinoć sadili sa đavolom i polupa ih o Ivanovu glavu.
uto - 05.09.2006
Pod nebom Napulja
nakon letnje pauze, evo nastavka romana "Tobiđenja, dušo moja"
.
###
.
Stambena jedinica onoga koga ove tri spodobe nazvaše Magičnim Čičom beše stacionirana na mestu odakle se odlično video grad.
Iz nekog razloga to mesto na vrhu Košutnjaka nazivali su ski-stazom, mada nigde nije bilo ni snega, ni skijaša, ni lavine, ni bernandinca sa burencetom kuvane spermovače oko vrata.
Magični beše okružen zgodnim razularenim Slovenkama.
Svi se zguraše u sobicu koja je bila prepuna mnogobrojnim slikarskim bravurama na platnu i drvetu, te relativno aljkavim materijalom za slikanje i vajanje.
“Nekim ljudima je bavljenje umetnošću sasvim dovoljno da zadovolji njihov nagon za kriminalom”, pomisli Kinez.
Beše tu i jedna ogromna nedovršena drvena žena sa guzicama od napred i od nazad, kao i ogromna ikona Svetog Georgija u crvenim starkama koji sedi naopačke na žutom slončetu i iz ove udobne epistemiološke pozicije nonšalantno ubija topčidersku aždahu...
Teško je to prepričati, ali nešto slično možete pogledati na www.slikator.com.
Magični Čiča nije Slikator.
Magični Čiča iz Rija je sve to sam naslikao, da, da...
Ovakav slikarski izraz metafizički kritičari definišu kao vražju podvsrtu sajber-naivne umetnosti.
Šta, đavo naivan?
Vrag bi ga znao.
Pa jel’ to bio đavo?
- Pa, vi ste profesor Voland? Ja sam čitao, znam ja o vama, pa zar... - mucao je jadni Ivan poluumorno.
- Da, dragi moj Ivane, onaj Bulgakov me je tako nazvao. Neki me zovu Sotona, Satan, שָׂטָן, Satanas, שִׂטְנָא, Demon, Vrag…
- E ja te tako zovem… Uh, krepao sam… - upade Kinez.
- Eto vidiš… Znaju me i kao Diabolus, Gospodar tame, Belzebub, Nečastivi, Mefisto, Lucifer, Zdravko Čolić, Samael, Iblis, إبليس, Šejtan, شيطان... Mada me ovi klinci iz kraja u poslednje vreme zovu Magični Čiča iz Rija…
- U, koliko imena, kompa… - Kinez se osećao sasvim opušteno. A i ona tri đilkoša postadoše nešto prijateljskije raspoloženi. Mjaus se baš prevrtao sa jednom slovenačkom mačketinom ispod Magičnovog kreveta, onaj sa monoklom hranio je pirane.
- Inače, možete me zvati kako god hoćete, jer ja nisam ime, što bi rekli moji ortaci Bjesovi. Ja znam da ste vi ovde zato što ste to duboko i iskreno želeli.
Magičnova brvnara nije imala patilo.
Soba Magičnog Čiče iz Rija ipak je imala televizor.
Magični Čiča iz Rija bio je hipohondar. Nikoga nije puštao da sedne kraj njega na krevet na kojem je sedeo. A bilo je još mnogobrojnih manifestacija hipohondrije. Mnogobrojnih, da, da...
- Mjause, pusti tu razularenu Slovenku i pozovi deliveri-servis Ilegalne poslastičarnice i naloži im da donesu pet dvoguznih tirkiznih piva, dve kesice pastir-hašiša i oval elektro-koha.
- Gle, još su tu. Vidi ti tu dvojicu, hahaha... Budale, ma, b’dale, bata je louud, gnja gnja gnjamrnjauu... – kreveljio se Mjaus.
- Iskuliraj, Mjause, znam zašto su ovde. Zaslužili su svojom ludačkom željom. Marš po telefon i zovi Ilegalne poslastičare!
Magični Čiča izgleda kao neko ko ima oko pedeset godina, ali se dobro drži za svoje godine. Drži se čvrsto za njih i ne ispušta ih. Nije imao rogove, kopita i jareću bradicu. Imao je dronjavu majicu na kojoj je flomasterom napisao „Kidz“.
Čitav zid kolibe okrenut prema onom gradu u kome se patilo pretstavljao je ogroman prozor. Otvoren je bio taj prozor. Pogled ka gradskoj noći. Sa visine.
Ivan i Kinez Mihajlo primetiše nekakav čudan ritam dešavanja. Atmosfera kod Magičnog Čiče bila je poprilično euforična. Ali ne onako nevina kao dole u centru Crno-belog grada.
Privatavale su se Slovenke, pilo se, duvalo i sladilo elektro-kohom...
A, da, pevale su se i himne. Himne Magičnom Čiči.
Himne kao što je:
„Magični Čičo mi te vooolimo i za tebe se molimo.
Gde god igraš tu smo i mi.
Po kiši suncu i mesečini,
jer miiii smo Bolidi, navijaaači najveći.
Aleale, Magični Čičo, bre...“
Ovo je himna koja se pevala dok je Čiča igrao šah sa svojim prijateljem belim mantilom, inače zubarom koga sretoste još na početku ovog romana, u epizodi kada je na demonstracijama alteregoista u Neimarskom parku, privezao Ivana za zubarsku stolicu i na silu mu popravljao zube. On je došao malo kasnije, da se zna...
- Ovde već petnaest godina nije prošla noć, a da neko nije izvršio samubistvo. Videle smo čak i decu koja se prostituišu – šapnu diskretno jedna Slovenka Ivanu. Ali on ovako premoren, omamljen i opijen utiscima, ovu informaciju odloži negde duboko u podsvest. Taman toliko duboko da isprovocira iznenadni, naizgled nedeterminisani napad patnje. Ali podsetimo, Magični Čiča nije imao patilo.
Tada se baš onaj debeljuškasti sa očnjakom pojavio i predložio da se Ivanu izmeri duša.
Otvoriše poklopac duše tu iza kolibe.
Pilo se piva mnogo, a i duvalo se. Razulareno je bilo. Kad vam kažem. Dražila su se čula. Niko se žalio nije. Ni ona razularena Slovenka, ne znam šta joj beše malo pre.
Slušala su se ona tri diska. Brzi, spori i domaći.
Na jednoj Magičnovoj slici pisalo je: „Zle ne volim zato što su zli, a dobre ne volim zato što su pičke!“
Izmeriše da Ivanova duša vredi 666 zelenih kapi. Kad je poslednji put merena za potrebe prodaje Bogu bilo je 777. Znači već je isparilo 111. Primetno je da je Ivan za ovu količinu duše postao oholiji. A i nešto manje su ga mazuckali.
Duša se u ovom slučaju ne uzima pri otkupu fotografisanjem za razne modne projekte, kao što je slučaj bio kod Boga, već inspiracijom za buduće slikarske poduhvate Magičnog.
Ivan prihvati ponudu. Novac će dobiti u toku sutrašnjeg dana.
Ivan je uspeo da proda dušu. Kraj romana. Eto to je to. Fiju fić! Aj’ zdravo... Ovo što se dešava posle verovatno i nije bitno...
Kraj.
Fajront.
(blickam svetlom)
(spuštam reglere)
(spuštam zavesu)
(uključujem odvratnu muziku)
(naređujem bezvratim izbacivačima iz knjige da vas ljubazno zamole da odete)
***
Dobro, kad ste još tu, ’ajde čitajte i šta je bilo dalje...
U neka doba (što bi rekli u Doboju) Magični Čiča pozva prisutne da mu se pridruže u ritualnom noćnom sađenju tikvi. Kakav je car ovaj Đavo, dok onaj bog samo šalje neke predstavnike, izaslanike, PR-ove, anđele čuvare, svece, božje sinove i ćerke, ovaj pravi takve erotske večeri, ih, ih. Da bi doša do božjeg predstavnika Starešine toliko je trebalo muke i šlihtanja, i to samo da bi se duša merila u onom odurnom patilu na Wolymovoj žurci. A ovaj ne samo da ih je lično primio, nego ih je udostojio i zajedničkog sađenja tikava.
- Uh, kako je dobro ovde, uh! Vrrr... – to je Ivan još uvek uživao na ler, radosno se priključujući Magičnom i njegovoj sviti koji počeše razdragano da bacaju seme tikava po takozvanoj ski-stazi...
A pomenimo na preskok i onu epizodu pred jutro. Vesela družina razvaljena od pastir-hašiša lenjo je podrigivala od elektro-koha baškareći se po udobnim Slovenkama i stondirano buljeći u TV. Negde oko šest ujutru na programu TV PDV 10.2 pustiše jutarnji seks iz najpopularnijeg reality show programa „Porno Big Brother“.
Tobićtobić idolmladih upravo je odrađivao Kinezovu Flomu na trpezarijskom stolu. Kinezu ne beše baš milo šta vidi. U pozadini scene proskakaše dva kengura. Videlo se da tobićtobič odrađuje rutinski, ali su njegovi jutarnji seksovi bili tako briljantni da se nije imalo šta dodati niti oduzeti.
- Ah, kakav car! Kakav kralj! Kakav mandarin! – oduševljavao se Magični Čiča tobićtobićevim umećem. – Jao, jao, sa’ ću da izdrkam, vidi je kako jeca, uf, pa ti ritmovi, rime... Uh, uh, to! A gde je tu tek materijal, a? A ruke? A ideja!!!
Magični poče da drka, ali oni njegovi šalabajzeri ipak nekako uspeše da ga smire.
- Pa zar nije idolmladih prodao dušu bogu?... Pa čekaj, on je dole u gradu najveća zvezda patnje, šta mu se ti sad diviš – pitao je sa pola glasa Ivan tražeći zgodniji položaj na jednoj od udobnih razularenih Slovenki.
- Ma, ne!... Ma, kakvi! Taj nije nikom prodao dušu! Taj je delio dušu i šakom i kapom. Pa i sam sam malo zahvatio tako jednom prilikom!... Uh, vidi, vidi šta radi! Tobićtobić Mojsilović Bobić!... Ta najveći je i sa ove i sa one strane i patnje i ljubavi! I Patnje i Ljubavi! Pola sam mu slika posvetio. A imamo i himnu.
Jedan zrak jutarnjeg sunca pomilova vrh brda kao da je pipnuo nos Košutnjaka, a Magični i ona trojica đilkoša zapevaše uglas:
„Ćinći Mile la Brusketa
najveći e on poeta
Ćinći Mile trala la
žene vole Tobića!
Tvist ango, tobić igra ća ća ća
Tvist ango, tobić priča rahaha
Tvist ango, Erotsko je veče to
Gili gili, bući bući
Roho hoho hohoho...“
Kolibom odjeknu gromoglasni aplauz kao posle intoniranja državne himne u fundametalističkom patriotskom zanosu. Floma životinjski zastenja sa ekrana. Kinez preblede, telo mu grozomorno zakrči, pa izbezumljeno odjuri u obližnji šumarak kako bi tiho propatio skroven iza nekog drveta.
(eto i napomene: Vrlo šturo i haotično napisah izveštaj o Erotskoj večeri kod Magičnog Čiče. Ublažen, čak i falsifikovan. Moram da priznam da sam osetio kao da me neko ometa dok pišem, neka fluoroscentna, a mučna sila. Ne znam, koj’ mi je đavo! Ipak, možda i bolje da ne znate kako im je bilo dobro na još jednoj od čuvenih Erotskih večeri.)
