ned - 14.02.2010
Dan voljenja
Specijalna ponuda: međunarodni terorizam za 18 evra (uključujući sve takse)!
izvor: Kurir
Zdravo, čitaoci. Danas je 14. februar, Međunarodni dan voljenja. Ja svašta volim. Da počnem od najslađeg. Mnogo volim našeg predsednika. On je mnogo lep i uvek manje zlo kad izlazimo na glasanje. Mnogo volim manja zla. Volim i našeg ministra policije. On je efikasan i dobar, a ne kao pre dok su bili oni drugi. Volim još mnoge tu, ali da ih ne nabrajam da se ne bih o nekog ogrešio. Mnogo volim i naše sudstvo, ono je neispolitizovao i nezavisno.
Volim i naše tradicionalne prijatelje Ruse i Grke. Strašno me je potreslo kad je krajem prošlog leta neko bacio molotovljev koktel na grčku ambasadu i pri tom zagaravio zid i okrznuo prozor. Odgovornost za ovaj gnusni zločin preuzela je anarhistička organizacija Crni Ilija. Kažu da su to iz solidarnosti prema nekom anarhisti koji je dugo štrajkovao glađu u grčkom zatvoru.
Ja mnogo volim grčku ambasadu. Mada, moram da priznam, nisam ni ja bez greha. Letos sam čekao u redu za vizu. Dok sam diskretno mazio zid ove svete zgrade, u naletu strasti sam noktom otkinuo parčence fasade. Ovu relikviju, autentični deo grčke teritorije i kolevke evropske civilizacije, i dalje nosim kao amajliju.
Bio sam ushićen kada su uhapsili šestoro studenata, članova nekog anarhističkog sindikata, osumnjičenih za onu terorističku akciju. Znaju oni njih još od pre po šurovanju s radnicima, paljenju američke zastave i borbi protiv fašizma (kao da to postoji).
Vikipedija veli da je “anarhizam (grčki: anarkhos - bez vladara) ideologija i filozofija društva zasnovanog na slobodi koju ne ograničava vlast. Anarhisti se protive svakom autoritetu i sili i zalažu se za apsolutnu slobodu pojedinca i samoorganizovanih grupa.” E ovo mi se već ne sviđa! Pa gde je tu mesto za one koje volim?
Šteta na voljenoj fasadi procenjena je na 18 evra. Ovo nezapamćeno zlodelo okarakterisano je kao međunarodni terorizam – po zakonu srodan s genocidom, zločinom protiv čovečnosti, ratnim zločinom protiv civilnog stanovništva, vođenjem agresivnog rata i tako to. Sa olakšanjem sam tada osetio da živim u najsigurnijoj zemlji na svetu, dok tamo negde teroristi ruše avione, dižu u vazduh autobuse i vozove…
Ima pola godine kako ove drže na robiji. Ne bih da grešim dušu, poslednjih dana sam nešto razmišljao - kako su onomad neki palili američku i one silne ambasade pa ništa. Mada to verovatno nije isto, ima tu nešto, ne bi moji voljeni grešili. Al’ kad bolje razmislim... Ma ne, ne... Ne znam, ne znam...
Nekoliko noći sanjam neke strašne snove – recimo ministra policije, musavog od girosa i alve, kako mu svetle oči ko rotaciona svetla dok mu se glava okreće oko svoje ose. San se seli u predsednikovu postelju, koga uplakana ministarka pravde s flašom metakse u ruci i zadahom caciki salate, pokriva preko glave grčkom zastavom... Onda vidim radnike neke fabrike kako rade držeći alat u zubima pošto su pojeli sve svoje prste. Gospode bože!
za štetu od 18 evra, zaprećene su kazne zatvora do 15 godina (ukupno 90)
Izgleda da me savest upozorava da tu nešto ne štima. Možda su teroristi dovoljno kažnjeni, ako su uopšte oni bili ti. Moraću ovaj put da priznam da su se moji voljeni malčice zaneli. Planiram da odem na to suđenje koje počinje u sredu. Spreman sam i da platim štetu iz svog džepa, imam taman od onih Dinkićevih akcija koje sam čuvao za crne dane. Hoću ponovo mirno da spavam, hoću da volim, jer ja sam dobar čovek i nisam retard.
2 komentara:
intervju s ratom
