“> 
 

 

Демони судбине – ма какви да су – неумитно одређују цео човеков живот од рођења до смрти, па му то још и запишу конђејом [23] у дебелу књигу! Ауторитет записаног је неприкосновен, и тешко се може променити. Чак и врачеви, који се баве црном магијом, мисле за себе да су службеници Судбине, јер враћају поремећен однос у ток који је она предодредила и зацртала. Може се поставити хипотеза о закономерном односу фатализма и магије, јер што је фатализам израженији  - магија је развијенија! А тешко је Власима наћи такмаца кад је магија у питању. Можда баш она, [Стр. 239] као дирљива нада човека да може утицати на свети поредак и окренути га у своју корист, понајбоље сведочи о фатализму и снази коју има у култури Влаха. Фатализам не даје животу да се оствари у пуном смислу. Он рађа чежњу као замену "за интензивно проживљавање на јави".[24] Механизми потискивања и сублимације - којима је оваква култура богомдани оквир - добијају изразе у телесним слободама и разузданостима, помало необичним за патријархални свет. У музици, пак, дају песме филозофског садржаја о пролазности живота, о лепоти младости и слободи у љубави, чија је мелодија меланхолична и сетна до дубоке дирљивости. Ако фатализам рађа чежњу, онда је Власи отворено исказују баш у оваквим песмама које и зову "песма чежње" (кîнћиће ђи дуор). Не треба ни истицати да је она музика, коју Власи интимно осећају као свој прави и аутентични фолклор, пуна оваквих тема.

Фатализам истовремено не да стварима да се мењају брзином каквом би разум хтео. У сплету других, сложених околности, које је понекад тешко разумети, он би био онај пламичак који чини да један тако архаични свет, какав је влашки, живи тако дуго, а тако пуним животом.