Hoće li la’murija napokon stati na rep anarhiji i uličnom teroru?

izvor: Kurir

E baš smo neki proklet narod, šta sve neće da nas zadesi, pa to je strašno! Idem gradom pre neki dan, razbija me zub od bola, sav sam se naduo, nije mi ni do čega... I već tu na Slaviji primetim zastrašujuću grupicu huligana. Kad sam bio na Trgu, vidim da ih se skupilo nekoliko stotina, možda i čitavih hiljadu. Ne beše mi baš sve jedno. Priča se svašta, takvi u poslednje vreme ni od čega ne prezaju. Pokušam da ih eskiviram da ne najebem. Ali prekasno!

Spontano, sve jače i jače, rulja poče agresivno da skandira: „Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji! Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji! Ljubi...“ Znao sam da ovo neće izaći na dobro. Usledio je neviđeni stampedo. Ta razularena masa iznenada je počela da ugađa, zadovoljava, popravlja, daruje i leči sve pred sobom!

Jednu jadnu gospođu, tu baš ispred mene, okružili su sa svih strana, ljubazno joj oteli mobilni, ukucali joj dopunu od dve hiljade dinara i vratili joj telefon. Uzalud zapomaganje, batrganje i protest, kredit je bio dopunjen!

Neki uštogljeni dežmenkasti prolaznik pokušao je da im se usprotivi, ali ni sam nije bolje prošao. Ćapile su ga tri neviđene ribetine i na moje oči ga obljubile i činile mu svakojaka sladostrašća neprikladna za stranice ovog uglednog lista.

Da ovi bolesnici nemaju skrupula videlo se i po tome što nisu pošteđene ni najmlađe žrtve ovog neviđenog terora. Nevinoj dečici otimali su školske torbe, vadili sveske i radili teže domaće zadatke, a uvališe im na kvarno i gomilu toblerona i igračaka.

„Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji“ sablasno je odjekivalo iz hiljade hrapavih grla. Pokušao sam nekako da ih zaobiđem, ali je talas ugađanja počeo da se širi i na okolne ulice. Zapišanog klošara koji je živeo na klupi u parku skinuli su do gole kože, timski i spretno obrisali higijenskim maramicama, te obukli po poslednjoj modi. Potom ga je njih tridesetak linčovalo novčanicama od po hiljadu dinara koje su mu ćušnuli u džepove. Jadan čovek, od šoka nije stigao ni da bekne.

“Pa ovo je čista anarhija!”, tresao se stariji gospodin. “Ja stvarno ne znam šta radi naša ljubavna policija - la’murija! Ovi su prevršili i daru i meru! Čitam pre neki dan u ružičastoj hronici da su počeli građanima da provaljuju i u stanove. I dok pošten svet vredno radi ili spava, oni im poprave sve po kući, oribaju tepihe, spreme večeru, vakcinišu psa... Moju komšinicu obolelu od teške bolesti, koju su lekari davno otpisali, mesecima su u snu podvrgavali terapiji. Ništa nije primećivala, sve dok se nije potpuno izlečila. Pa molim vas, to je stvaaarno…” Tada se starina zabrinuto lati za novčanik, izvadi ga - kad unutra ubačena novčanica od dvesta smrdljivih evra i nova markica za prevoz. Spretni džeparoš uspeo je da ga namagarči!

Ne stigoh da ga utešim pošto me neko ščepa s leđa. Bio je to čopor zubarki koje me posadiše u stolicu improvizovane pokretne ordinacije. Pod pretnjom petsto evra, ubrizgaše mi anesteziju. Taman što mi je jedna od njih otvorila zub, posred čela je pogodi metak. Pokraj nje pade i zgodni plejboj koji je oduzimao nevinost sredovečnoj rugobi koju do tada niko nije želeo ni da pogleda. Meni omiljeni treći metak pokosi automehaničara koji je umašćenih ruku do lakata nasilno budžio motor nečije stare lade. Začuše se helikopteri, snajperisti nastaviše da tamane bagru. Ura, spaseni smo! Živela la’murija!